Fudbalska biografija Mladena Parhamova nekadašnjeg prvotimca Rudara iz Ljubije, kluba koji je bio pre ratnih zbivanja na tlu bivše Jugoslavije nadomak Prve savezne lige, je u potpunosti zanimljiva i nosi nedvosmislene poruke kako se sa upornošću stiže do cilja.
Kao talentovan dečak i omladinski reprezentativac nekadašnje BiH prošao je kompletan omladinski pogon tuzlanske Slobode kod trenera Đorđa Geruma, nastupao i za Guber i Rudar iz Srebrenice, a 1974. godine odlučio je da se vrati u rodnu Ljubiju iz „grada soli“ gde se školovao.
– Sećam se reprezentativnih dana kao da je juče bilo, bio sam kod trenera Čike Radovića, a pored mene u toj reprezentaciji bili su golman Karalić, Redžepagić, Malinović, Bajagilović… U Slobodi sam igrao na poziciji centarfora, postigao 68 golova što je bila preporuka za Rudar. Prvi trener u „zeleno-crnom“ dresu bio mi je Ivan Ivanović iz Kruševca, dobar čovek i pedagog – počeo je razgovor za Novogodišnji Sportski Žurnal Mladen Parhamov.
Bila je to odlična generacija tima iz Ljubije, malog rudarskog mesta pored Prijedora koje je bilo poznato po šahovskoj simultanci genija Roberta Bobija Fišera, nastupima poznatih estradnih zvezda, ali i lokalnog kluba koji se vinuo u sam vrh jugoslovenskog fudbala.
– Kao mlad špic-igrač nisam uspeo da se izborim za mesto u prvom timu jer je u to vreme Rudar imao nas sedam napadača, pored mene su tu bili: Damjanović, Mandić, Vuković, Katić, Milin i Romić iz zagrebačkog Dinama. Onda sam poslan u Kruševac na odsluženje vojnog roka u tadašnjoj JNA – dodao je Parhamov.
Posle povratka iz vojske opet nije bilo mesta u Rudaru, Parhamov je išao na pozajmicu u Donju Ljubiju.
– Bila je to još jedna stepenica u mojoj karijeri, odlazak u nižerazredni klub sam shvatio kao kaljenje i priliku da se dokažem. Prihvatio sam je krajnje ozbiljno i odgovorno. Ne mogu da shvatim današnje fudbalere koji beže od takvih stvari, neće da idu u niže klubove i igrama se nameću, kao da su odmah po rođenju zvezde. Nema uspeha bez zalaganja i muke, odnosno trnovitog puta. Dokazao sam se u Donjoj Ljubiji i vratio se u Rudar u decembru 1978. godine kod trenera Nikole Bevandića i Slobodana Ličine – prisetio se Parhamov vremena kada mu se ostvario igrački san.
A onda je, „preko noći“ centarfor postao defanzivac. Standardni centarhalf Rudara Edin Kerenović je imao porodične probleme njegovo mesto zauzeo je upravo Parhamov.
– Sećam se da sam prvi put igrao na toj poziciji protiv Borca u kontrolnom susretu i čuvao sam legendarnog centarfora Banjalulčana Dragana Kimeta Marjanovića koji me je tokom utakmice molio da se odmaknem od njega da bar jednom zatrese mrežu. Nakon Borca došla je i zvanična prvenstvena utakmica u Drugoj ligi grupa zapad protiv tadašnjeg Dinama iz Vinkovaca kojeg je s klupe predvodio Oto Barić. Od tada pa sve do jula 1988. godine bio sam standardan prvotimac Rudara i odigrao više od 500 utakmica – istakao je nekada sjajni defanzivac ljubijskog kluba.
Završetak karijere Mladena Parhamova je takođe imao pozadinu, odnosno nije je završio svojom voljom već su ga naterali na taj potez.
– Nije čoveku krivo na malo već na nepravdu, a mene je pogodila 1988. godine jer su me bukvalno poslali u igračku penziju. Posle pobede u Hrasnici protiv Famosa na penale 5:4 izborili smo plasman među 32 kluba u Kupu Jugoslavije, a kasnije je Rudar stigao do polufinala i onih istorijskih utakmica sa mostarskim Veležom. Tri ipo godine sam bio kapiten da bih posle toga doživeo poniženje. Rečeno mi je da ne dolazim na pripreme za novu sezonu, a kada sam dobio ponudu Mladosti iz Petrinje pod čudnim okolnostima sam suspendovan. Nakon toga odigrao sma još polusezonu u OFK Prijedoru i završio karijeru. Noseći dres ovog kluba nisam hteo da igram protiv Rudara jer je to moj klub i protiv njega nikada neću niti mogu da budem – jasan je Parhamov.
Kobna je bila utakmica protiv Spartaka u Subotici posle koje je Rudar ostao bez plasmana u jedinstvenu Drugu ligu Jugoslavije.
– Izgubili smo 0:3 u meču u kojem su Subotičani proslavljali ulazak u Prvu saveznu ligu, golove su dali Radivojević dva i Puhalak. Mene su obeležili kao glavnog krivca za neuspeh i uradili mi to što su unapred izrežirali. Moram da kažem da se tadašnji predsednik Spartaka Tomislav Karadžić poneo lafovski i drugarski, stao je u moju zaštitu i bilo mu je krivo što je Rudar ostao bez plasmana u viši rang. Mene je savetovao kao svoje dete da ne tugujem i da je fudbal sastavljen od uspona i padova, pobeda i poraza. Te njegove reči su mi i dan dans urezane u memoriju – evocirao je bolne uspomene Parhamov.
Na kraju je današnji trener pionira u Rudar Prijedoru, klubu nastalom integracijom Rudara iz Ljubije i OFK Prijedora, rekao i ovo:
– Današnji fudbal je po mom mišljenju suviše šabloniran i „pročitana knjiga“, više sam zagovornik starih vremena i metoda rada trenera. Tada je sve bilo do stručnjaka i sposobnosti igrača, kako igračkjih tako i intelektualnih. Današnji igrači su „kodirani“. To nije dobro za fudbal. Ne kažem da u današnje vreme nema kvalitetnih trenera, ali svi su robovi univerzalnih stvari, taktika i sistema napisanih u knjigama. Malo je mašte, a fudbal bez mašte nije fudbal već „kompjuterska igra“!
Trenerska karijera
Posle završetka karijere Parhamov je bukvalno iz patika otišao na ratište, to zlo što nas je zadesilo unazadilo je fudbal na ovim podnebljima godine i decenije.
– Posle završetka ratnih dejstava počeo sam trenersku karijeru uz Nikolu Bevandića, uplovio sam u te vode, vodio sam Omarsku s kojom sam bio nadomak Prve lige Republike Srpske. Tri puta sam „uskakao“ kao „vatrogasac“ na klupu prvog tima i „vadio kestenje“, radio sam i kao trener kadeta i kao juniora, danas vodim pionire. Sa generacijom u kojoj su bili Topić, Stakić, Golić… završio sam sezonu bez poraza. Sada s pionirima imam u deset utakmica isto toliko pobeda i prvi smo na tabeli. Prijedor je fudbalsko podneblje u kojem ima mnogo talenata koje treba pravilno usmeravati – rekao je Parhamov.
Pokloni za Špicu
Borac iz Banjaluke je 1988. godine kao drugoligaš osvojio Kup Jugoslavije pobedom nad Crvenom zvezdom u Beogradu, a prvu utakmicu kao krunisan klub u najmasovnijem takmičenju odigrao je na Gradskom stadionu u Prijedoru.
– Dočekali smo Banjalučane na dostojanstven način, kao kapiten Rudara uručio sam kolegi Damiru Špici cveće i čestitao na velikom uspehu za krajiški fudbal. Na terenu nismo imali milosti, pobedili smo Borac 1:0 – istakao je Parhamov.
Tekst i foto – Sportlive.ba
Foto – GradPrijedor.com