Petar Miladinović, danas u evropskim, pa i svetskim bluz-krugovima nadaleko poznatiji kao Pera Džo, velemajstor bluz usne harmonike, diplomirani profesor fizičke kulture, vjerovatno je napoznatiji muzičar Kruševca. Nastupao je sa svjetskim zvijezdama kao što su Sugar Blue, Lousiana Red, John Hammond, koji su svi odreda hteli da ga vode u SAD, da pokažu kako „mali Srbin rastura crni bluz”. Zvanični je predstavnik usne harmonike „Hohner” za Evropu, i redovni član žirija mnogih međunarodnih bluz-festivala.
Njegovo izdanje „Session man” možda i najbolje govori o njemu jer se tu nalaze snimci Perinih nastupa s najvećim zvijezdama svjetskog i domaćeg bluza. Nedavno je gostovao u Prijedoru sa Jelena Popin bendom i mnoge posjetioce u Galeriji`96 oduševio svojom svirkom na usnoj harmonici.
Glas: Ima se utisak da naša bluz scena u poslednje vreme ide uzlaznom linijom. Kakvo je Vaše mišljenje o tome?
Pera Džo: Ne znam baš da li nam bluz scena cveta, ali je u svakom slučaju u aktivnom procesu koji stalno ide naviše. Cvetala bi da ima mnogo više svirki i kada bi bendovi imali bolje honorare. Ali kvalitet svirki je svakako bolji nego ranije.
Glas: Utisak da je prije dvadesetak godina bluz bio mnogo popularniji nego što je sada.
Pera Džo: Ja sviram sve to vreme, nebitno da li je bluz «in» ili «out»; kod mene je to pomalo i usud, jednostavno moram da sviram da bih se dobro osećao. Tako, ako je period dobar – dobro nam je, a ako nije – čekamo bolji.
Glas: Šta biste Vi mijenjali kada je reč o uslovima, da ste u poziciji da na to možete da utičete?
Pera Džo: Prvo bih svima koji vrijede omogućio uslove da snime svoj materijal, pošto znam da su mnogi bendovi koji su zavređivali pažnju završili svoje karijere obeshrabreni jer nisu imali pristup studijima.
Svi koji bi trebalo da imaju objavljene albume trebalo bi da do toga dođu na mnogo lakši način. Kad je reč o studijskom radu, još uvek se svi mučimo, teško ulazimo u studija jer to mora neko da plati, a niko neće da stane iza bluz benda i da ga finansira, naročito ako se taj bend tek probija, već za to moramo da se snalazimo sami.
To je, po mom mišljenju, ponižavajuće.
Glas: Koliko često nastupate?
Pera Džo: Vrlo često nastupam i ponosan sam što smo bluz muziku doneli u tadašnju državu, posebno u Beograd i ta je muzika ustoličena sa svim drugim pravcima i kad se kaže bluz festival kako da ne, a nas nekolicina domaćih muzikanata je u tom pravcu od početka.
Glas: Posle svih 30-40 godina tokom kojih nastupate, da li možete da kažete na kojoj se sceni najbolje osjećate?
Pera Džo: U Beogradu ima mnogo mesta na kojima se dobro osećam dok sviram, to su bine KST-a, SKC-a, Doma omladine, to su ta stara, kultna mesta gde se sviralo i uvek će se svirati. Svi smo tuda prošli i nekada je bila čast u nečijem sviračkom bivstvovanju da uđe u Dom omladine. Ali uvek je zadovoljstvo izaći i na neku veliku binu, na veliki prostor pred pedeset, sto hiljada ljudi. Meni se takvo iskustvo desilo na «Evro Vudstoku» 2004. godine u Budimpešti. Zaista je zadovoljstvo izaći na tako veliku binu sa velikim ozvučenjem, i ono što mogu da kažem je da je izvesti nastup na takvom mestu lakše nego na maloj bini. Lakše je jer tamo mašinerija radi sama, prosto ne da da se pogreši. Dok se u običnom klubu čuje svaka greška i, uopšte, vlada jedan drugačiji način sviranja. Najteže je svirati na malim mestima, jer tamo jednostavno ne sme da se pogreši, ali zato to od čoveka vremenom napravi solidnog muzičara u svom žanru.
Glas: Ko vas je učio da svirate usnu harmoniku?
Pera Džo:Usna harmonika je instrument koji je u vrijeme mog odrastanja bio dostupan, mogao je da se kupi na trafikama, ali to nije bio pravi instrument već igračka usna harmonika. Ja sam se zainteresovao za sviranje na njoj, krenulo mi je i već sam u petom razredu imao svoje učenike, držali smo neke koncerte, naravno, naivno kako to već deca znaju. Onda sam slušajući rok muziku počeo da imitiram te zvuke koje sam čuo, kasnije sam čuo i bluz mizuku i shvatio da je usna harmonika rođena za bluz muziku. Bio sam samouk i pokazalo se da je to vredelo i evo više od 40 godina sviram usnu harmoniku. Usna harmonika je zgodna za vežbanje, može svuda da se nosi, a pošto sam mnogo voleo da je sviram da ne bih smetao ukućanima da spavaju ja sam se pokrivao ćebetom i svirao. Mama se ljutila i govorila- gasi svetlo, hajde na spavanje, sutra ideš u školu, a ja sam se onda uvlačio pod ćebe i svirao još neki sat vremena.
Glas: Imate li sad učenike?
Pera Džo:Imam, već dvadesetak godina i nema ih mnogo ali su to već momci koji su se upoznali sa instrumentom i ono što sam ja vežbao pet-šest godina mi to pređemo za dva tri meseca i to nije samo moje isksutvo već svih mojih evropskih kolega koji su svi učili samouko i po nekoliko godina smo gubili da bismo shvatili kako se to radi, a sad nekom novim klincima objašnjavamo za nekoliko meseci
Glas: Imate li konkurencije?
Pera Džo: Ima, to su naša braća i naše sestre jer svako ko se bavi ovom muzikom je retka ptica. Muzičar koji se bave džezom je isto tako retka pojava jer je i to retka umetnost.
Glas: Postoji i priča da ste bili sudija na prvom evropskom prvenstvu usne harmonike, kako ste to doživjeli?
Pera Džo: Sudije su bile Žan Žak Virto, Stiv Bejker, Pol Lemb i ja. Ja sam bio najmlađi i našao sam se u čudu kako su me uopšte pronašli jer je to bilo i vreme sankcija. Dobio sam poziv i bila mi je izuzetna čast jer ja sam skupljao sličice o Žan Žak Virtou. To mi je bila velika, čast i dokaz da čak i samouk možete da budete poznati.
Glas Srpske