Iako su ga skoro svi zaboravili, osamdesetodstotni slepac Dragan Marić (56), koji je dva meseca spavao pod gradskim mostom pa se preselio u straćaru kod prijedorskog Doma penzionera, još veruje u Deda Mraza!
Ovaj izbeglica iz Sanskog Mosta, koji preživljava zahvaljujući javnoj kuhinji organizacije „Hleb života“, pored stare želje da progleda, sanja da u novogodišnjoj noći ne bude sam i da okusi sarmu.
Dragan ne krije da ovo, tradicionalno i njemu omiljeno, praznično jelo nije okusio „mnogo godina“.
– Nekada sam u mojoj Tomini slavio Novu godinu bogato, sa najbližima, kao i svi ostali. Kitio sam jelku i bio teški „sarmaš“. Mislim da bih i danas mogao da stamburam osam velikih, a male da ne brojim. Izgleda da ni ove godine sarme neće biti… Ma, i ne mora!
Biće konzervi ribe, koje mi je juče doneo jedan mladić, kao i hrane iz paketa, koji sam dobio od dobrih ljudi iz javne kuhinje. Kako god, voleo bih da Novu godinu ne dočekujem sam. Najgore je kada nemaš s kim da progovoriš, nazdraviš i zapevaš. Sve ostalo ide nekako – kaže Marić.
On navodi da je već čuo da se međunarodna Nova godina u gradu na Sani dočekuje organizovano, uz pesmu, tople napitke i sendviče, koji će u glavnoj ulici biti deljeni građanima.
– Ali, šta vredi kada po mraku ne vidim. Zato bih voleo da neko bude sa mnom, da me tamo odvede, jer sam ne smem i ne mogu naći put. Valjda Srpsku novu godinu, koju uz Božić i Svetog Trifuna više cenim, neću provesti usamljen – nada se Marić, koji u svoju nekadašnju bazu ispod gradskog mosta nije svraćao skoro mesec dana.
– I ne pomišljam. U ovoj kući u ulici Mladena Stojanovića u sobici od par kvadrata, koja mi je privremeni dom, boravim već mesec dana. Ovo je Amerika! Držim higijenu koliko-toliko, zdravlje je „onako“ i nije mi hladno kao nekada. Ložim vatru u starom šporetu i grejem se. Nadam se da ću ovde dočekati proleće, a posle šta mi Bog da. Moram urediti ovu živicu kraj kuće, a ako me ne isteraju, posejaću i baštu kada ugreje – kaže ovaj siromah, koji vodu za piće i dalje tegli iz prijedorskog doma zdravlja.
Pominje i da su ga pre desetak dana posetili policajci, ali da ih nije odmah prepoznao zbog narušenog vida.
– Ušao čovek, upitao me nešto. Ja nisam odmah shvatio da je policajac naše, srpske policije. Pitao me ko živi ovde i mislim da me prepoznao. Dao sam mu rodni list jer ličnu kartu nemam. Ubrzo je otišao – prepričava Dragan.
On planira da uskoro piše jednoj organizaciji da mu pomogne da barem minimalno ostvari svoja prava kako bi mogao da ode na lekarski pregled očiju, a posle i na operaciju zbog mrene.
– Ovoga mi sunca što nas greje, to mi je najveća želja u novoj godini. Takođe, odlučio sam da više ne kukam, jer kada se na bilo šta žalim ovde se svi nešto ljute. A i čemu žaljenje? Danas je takav vakat da je normalno da nečiji ker bolje živi od mene, a i od mnogih.
Eto, ima u jednoj zgradi u gradu cuko od 80 kila… Teži je od mene, a verujem i da može dobro da pojede – primećuje ovaj izbeglica.
Na pitanje ko je predsednik, a ko premijer RS, Dragan odgovara: „Znam da je gospodin Milorad Dodik bio predsednik, a bio je i vođa Vlade RS. Sada ne bih znao ko je glavni… Ma, pusti politiku, znaš li onu: Mesečina, svi se momci žene, ‘ajde, mala, ti poljubi mene..“
Podsećamo, Dragan Marić je više od 60 dana spavao pod gradskim mostom, gde su ga neretko provocirale lokalne siledžije, a pojedini Prijedorčani su ga u šali prozvali „lokalni Ber Grils“ po poznatom ekspertu za preživljanje sa „Diskaveri“ kanala. Ovaj izbeglica iz sela Tomina kod Sanskog Mosta, gde mu je obnovljena kuća, ranije je rekao da ne pomišlja da se tamo vrati, jer nema uslove za život ni primanja, a u Prijedoru mu je dostupan jedan obrok u javnoj kuhinji.
Boravio je u prihvatnom centru u školi u Kozaruši do njegovog rasformiranja, a spavao je i u čekaonicama na železničkoj i autobuskoj stanici. Preživljava i od prošenja, a u lokalnom centru za socijalni rad mu je rečeno da u Prijedoru ne može da ostvari prava, jer je prijavljen u federalnom Sanskom Mostu.
Banović: Za praznik kuvana hrana
Savka Banović, volonterka u javnoj kuhinji prijedorske organizacije „Hleb života“, potvrđuje da je Dragan već dobio novogodišnji paket sa hlebom i suvom hranom, ali da će se potruditi da mu za praznik nešto skuva i odnese. Možda i sarmu.
– Pregled i operacija očiju su za njega najpotrebniji i, koliko znam, niko se nije javio na naš broj 052/243-271 da mu to bude obezbeđeno. Drago mi je što smo ga spasili da se ne smrzne pod mostom. Međutim, i dalje se plašimo da zbog slabog vida ne zapali kuću prilikom loženja vatre. Brane Kovačević, korisnik naše javne kuhinje je koliko-toliko sredio krov kuće i sobicu, pa Marić uspeva da je zagreje. Drva mu ponestaje, a higijena mu je i dalje veliki problem – kaže Banovićeva.
Press RS