Na nastavu u novoj školskoj godini u područnoj Osnovnoj školi „Ćirilo i Metodije“ u prijedorskom selu Jaruge, krenulo je svega sedam đaka. Među njima su i brat i sestra Ognjen i Jovana Lukić iz sela Podgrađe pod Kozarom, koji svakodnevno do škole i nazad, nepristupačnim stazama preko potoka, livada i kroz šume prepešače oko 12 kilometara.
Jovana je jedini đak prvak u ovoj seoskoj školi pod Kozarom, ali kaže da se ne boji neprohodnih staza i zveri koje vrebaju iz okolnih šuma, jer je svaki dan do škole i nazad čuva njen jedini brat Ognjen.
Ovaj hrabri desetogodišnjak na prvi pogled je obično dete, ali na drugi ili treći, to je već čovek u telu dečaka, koji je prethodne četiri godine sam samcat pešačio kojekakvim, neprohodnim putevima da bi stigao na čas. Ove godine sve postaje drugačije, kaže Ognjen, jer više neće pešačiti sam.
-“Mnogo mi je lakše ove godine, jer je moja seka, koja ima šest godina, krenula u školu, pa idemo zajedno. Ustanemo rano, doručkujemo i polako krenemo zajedno u školu. Mama nas doprati do potoka, čeka da ga pređemo i mi onda nastavimo sami“, kaže hrabri Ognjen Lukić.
Upravo taj potok, nedaleko od njihove kuće, najteža je mora i Ognjenu i Jovani i njihovim roditeljima.
-“Najviše sam se plašila kada je Ogi bio mali. Inače smo mi Ogija izvodili do potoka da vidimo da je sigurno prešao, a sada ćemo normalno i Jovanu, da znam da su sigurno prešli taj potok. Na jesen i na zimu je najstrašnije, jer nivo vode u potoku poraste, pa se bojim da će upasti u vodu. Ne daj bože, a most trošan, nikakav“, priča majka, Nada Lukić.
Godine pešačenja učinile su svoje, pa Ognjen, mirno i staloženo priča o stazama kojima prolazi do škole.
-“Prvo dođem na taj potok. Tu ima mala šuma i tu se nalazi mali mostić. Zapravo, imaju brvna, ali su gnjila, pa nisu baš sigurna. Najdublja je voda negde na jesen. Zna biti i do mosta, ali šta ću, prelazim. Zimi je veoma visok sneg, a zna se desiti da sretnem i životinje. Recimo, leti ima mnogo zmija na njivama“, priča Ognjen.
I dok Ognjen priča, njegova šestogodišnja sestra Jovana ga gleda ne trepćući. Sasvim je jasno da je on njen heroj, njen idol. Samo kratko kaže: „Ne plašim se, jer me moj brat uvek čuva“ i gotovo. Ona više od toga nema šta da kaže.
Veliku podršku đacima pešacima pruža i njihova učiteljica.
-“Pomerila sam nastavu u devet časova, baš zbog njih dvoje koji putuju, ustvari pešače skoro šest kilometara u jednom pravcu iz Podgrađa. Kada bi nastava ranije počinjala, oni bi trebali ustajati u pet sati, a to je ipak za njih previše“, kaže učiteljica u područnoj OŠ „Ćirilo i Metodije“ u selu Jaruge, Mika Kostić.
U ovom delu Potkozarja ne saobraća autobuska linija kojom bi Ognjen i Jovana mogli doći do škole. Sledeće godine Ognjen prelazi u gradsku školu, je je seoska samo za uzrast do petog razreda. Njegova sestra trebalo bi da od naredne jeseni pešači sama. Njihovi roditelji su nezaposleni, a porodica živi od poljoprivrede. Kako će ubuduće, još nisu rešili.
G.V. – Večernje novosti
