Branko Miljuš je rođen u Gornjoj Dragotinji kod Prijedora 1936. godine. Završio je slikarski odsjek na Akademiji likovnih umjetnosti u Beogradu 1958. godine u klasi profesora Nedeljka Gvozdenovića, i magistarske studije grafike kod profesora Boška Karanovića 1961. godine. Specijalizirao je grafiku u ateljeu „Fridlander“ u Parizu. Miljuš je slikar, grafičar, mozaičar i vizažista, bavi se ilustracijom, grafičkim dizajnom i pedagoškim radom. Bio je dekan i redovni profesor Fakulteta likovnih umjetnosti u Beogradu,vodio je predmet zidno slikarstvo, a do prošle godine bio je profesor i na Likovnoj akademiji u Banjaluci. Imao je veliki broj samostalnih i kolektivnih izložbi u zemlji i inostranstvu. Dobitnik je brojnih nagrada i priznanja za svoj slikarski opus. Živi i radi u Beogradu.
Na Likovnoj akademiji u Beogradu predavao je osim slikanja i crtanja i na predmetu ino-slikarstvo: fresko,seko, mozaik gdje se vratio mozaiku koji je najtraženiji predmet na akademiji. Uvijek se rado vraća u svoje rodno Potkozarje gdje je nedavno izložio crteže posvećene stradnju u Donjoj Gradini.
Glas: Izložba „Posvećenje nestanku“ svojevrstan je omaž stradanju u Donjoj Gradini, koja po svemu sudeći živi duboko u Vama jer ste bili i aktivni učesnik događaja iz tog vremena.
Miljuš: Izložba sa daleko manje slika, nekih pedesetak bila je postavljena u beogradskoj galeriji „Haos“ 2008. godine, a bilo je očekivano i samo pitanje vremena kada će biti organizovna i u Prijedoru. To su crteži nastali za 50 godina mog stvaralaštva a koji uvek imaju nešto, ne striktno, vezano za Gradinu već za ratište, za stradanje, propadanje, bombardovanje, za ratove koje su nam ponudili iz svijeta, za prevaspitanje ljudi koji nemaju duše. Ti crteži su strašno bliski kao da su nastali tu kada se to dešavalo, kada se tu umiralo na veliko. Mislim da sam postigao što sam hteo, da se za nju čuje i da se šira javnost zapita šta nam je sve to trebalo i da li je moguće da se desilo.
Glas: Svojevremeno je mozaik, čiju ste katedru držali bio najtraženiji predmet na Likovnoj akademiji u Beogradu i zahvaljujući toj aktivnosti na mozaiku, u Beogradu ste ostavili dosta Vaših tragova?
Miljuš: Celi zid oko Zoološkog vrta pretvoren je u preko hiljadu mozaika, jer svake godine sam imao oko 50 studenata i svako je morao da napravi neki zanimljiv pokušaj i da izradi mozaik na temu životinja. To je bila jedna nova, jedinstvena ideja jer sam želio da izbjegnem ponavljanje i kopiranje.Za sada to sjajno djeluje u Beogradu i nazvali smo to mozaik koji živi i raste jer svake godine se postavi mnogo mozaika na zid koji će uskoro biti završen. Zbog toga ćemo morati da tražimo neku drugu mogućnost za mozaik jer sam u tome vidio mogućnost da Beograd bude grad mozaika. On već jeste grad murala, ali murali brzo propadaju, a mozaik ostaje večno.
Glas: Kako je jedan dječak iz Dragotinje postao tako veliki umjetnik, šta vas je odvelo na staze umjetnosti?
Miljuš: Moj problem je što sam rođen u dragotinjskoj željezničkoj stanici i dvije godine smo tu živjeli. Poslije smo se preselili u Prijedor opet oko željeznice, posle toga je došlo do rata, bežanje u zbeg na Kozari. Svedok sam svega onoga što je bilo užasno u Drugom svjetskom ratu. Video sam prvi avion koji se tu stvorio, vidio sam Šošu koji je preplivao Sanu kod Dragotinje. Taj trag je ušao u mene i on je neizbrisiv, meni je vidljiv i sada tako jasno kao što sada s vama razgovaram. Dovoljno je da zatvorim oči, pomislim i sve to vidim nejvjerovatno jasno i čak se tada pojavljuju u sećanju i imena. Bio sam tada i ranjen u nogu sa šest i po godina, tako da sam puno vremena proveo na tatinim leđima. Oca smo retko viđali pošto je radio na željeznici, kasnije gradio bolnice koje su tada bile potrebne za ranjenike na Kozari. Onda je morao da ide u Njemačku u radni logor. Sećam se da nam je dao svoj sat tada dragocen, da razmenimo za kilogram kukuruznog brašna. Žena od skretničara je napravila proju i mi smo to podelili. Skupili smo se u jednoj livadi sa ostalima i čekali da budemo prebačeni za Jasenovac. Imali smo sreću da su partizani na nekoliko mesta pokidali prugu, pa je voz išao i vraćao, i nas su istrpali u Garešnici i podijelili po kućama. Sestru nekoliko godina stariju od mene u jednu porodicu, a majku i mene su smjestili u drugu. U tim porodicama smo radili sve što su nam rekli, ali su bili vrlo ljubazni prema nama, ne mnogo strogi. Ti Hrvati koji su nam nabavili ausvajse i prebacili smo se do Zemuna pa u Beograd.
Glas: Jeste li tada pomišljali da ćete se baviti ovim poslom?
Miljuš: Nisam tada naravno ni mislio da ću se baviti ovim poslom.Nisam se odmah opredelio za umetnost ali svi su govorili da dobro crtam, poturali su svoje papire, ja sam za sve crtao u razredu i svi su imali bolje ocene nego ja. Bio mi je profesor iz ovog kraja Enver Krupić iz Krupe, jako strog i zanimljiv. Dolazio sam u njegov atelje, on je pravio fine pejzaže sa Unom, sojenicama… Verovao je u mene, ali mi je ipak dao četvorku na kraju. Kasnije sam doživeo, kada sam već završio Akademiju da me pozove na jednu svoju izložbu u Kulturnom centru, da mu ja dam mišljenje o njegovom stvaralaštvu.
Glas: Koliko ste imali do sada samostalnih izložbi?
Miljuš: Preko pedeset. Ima puno izložbi u ovim važnijim mjestima i državama, Njujork, Itaka, Edinburg, Bugarskoj, Zimbabveu, Njemačkoj, Austriji, Italiji, u Parizu u divnoj galeriji iz 16. vijeka koja je sva oslikana. Meni su najdraži doživljaj bile moje studentske izložbe pošto sam na jednoj izložbi dobio tri nagrade, za sliku, crtež i grafiku i tada sam zaradio novac s kojim sam mogao da otputujem u Pariz, što sam sam sebi to omogućio.
Glas: Koliko ste pobornik slikanja u kolonijama, koliko ste učestvovali u njima?
Miljuš: Volim druženja u kolonijama i sve češće se odazivam na te pozive da u njima učestvujem. Ono što me ograničava je vrijeme jer ja nisam od onih ljudi koji nešto nacrta za sat vremena, meni za jednu sliku treba i više od nedelju dana. Ja moram studiozno o nečemu da razmislim, da iscrtam, islikam više puta jedno preko drugoga da bi slika dobila svoju ulogu, neko ko će i mene da tumači a i da tumači onoga koji je to dobavio, jer uraditi dobro djelo nije samo stvar inspiracije.
Glas: Pošto Prijedor slovi za grad slikara, vaše mišljenje koliko zaista ima talentovanih ljudi u ovom gradu za likovnu umjetnost i ima li slikarstvo budućnost sa njima?
Miljuš: Apsolutno jer ovo je rasadište. Prosto je nevjerovatno koliko Krajina ima u sebi bogat priraštaj u tom smislu. Ljudi mogu da dođu sa vrlo malo istinskog talenta. Tek malo da zna da drži olovku, toliko znaju da razviju maštu, imaju nešto što je odavno izgubljeno kod beogradskih studenata koji nemaju te discipline i tog odnosa prema poslu, poštovanja svog posla. U ovom poslu se uvijek ide do kraja, a tu niz imaju svi studenti odavde i ne moraju biti daroviti. Vrlo su radoznali, ispituju sve mogućnosti da bi napredovali što su sve aduti koji su mnogo važniji od talenta. Talentovani ljudi obično traže inspiraciju, čekaju da im to dođe od nekud i ne rade ništa, a bez rada nema apsolutno nikakvog napretka. To sam stalno govorio studentima. Ja sam radio svaki dan i to ponekad tri crteža i uvijek se to jako dobro vraća jer sam imao puno radova, puno izgalao i postojalo je više mogućnosti da dobijem neku nagradu.
Glas: Da li ste zadovoljni onim što ste u životi postigli?
Miljuš: Imao sam cilj, voleo sam da slikam, ali sam i mnogo radio.Još kada sam odlučio da spremam prijemni ispi na Akademiji umjetnosti , crtao sam uporno, ništa nisam preuveličavao, položio sam ispit iz prve, ali sam se tek tada uplašio, šta ću ja sad da radim. Shvatio sam u to vreme da je potrebno da radim puno, da se posvetim tome,da otpadnu sve druge zabave. Nisam sebi mogao da beomski život nego sam samo radio i vrlo brzo sam u prvoj godini uspeo da budem najbolji i posle mi se iz godinu u godinu vraćala ta moja prilježnost i sve sam više napredovao i išao napred. Moja prva izložba je bio prvi oktobarski salon u Beogradu i tada sam dobio nagradu za grafiku, a i moj profesor Boško Karanović je isto dobio nagradu.
Glas: Vaše radove krase žive boje, a harmonski sklop se najčešće zasniva na odnosu tri osnovne boje – plave, žute, crvene, kako to objašnjavate?
Miljuš: U pravu ste, moje su boje vesele, jako žive i postoje ljudi koji jako dobro govore o tome i to ne može da se veže za nekoga drugog. I posle toliko vremena i toliko radova uvek se može po slikama i crtežima videti da je to ista osoba. Prepoznatljiv je i krug koji je obilježio mnoge mpoje radove. Skoro sam našao u ateljeu kamenčić koji sam nekada davno izvadio iz morske vode u Vrsaru, na kojem se nalazi puž , što mi je bila inspiracija koja traje 50 godina.
Glas: Na čemu trenutno radite ?
Miljuš: Već dugo pripremam monografiju koja bi trebala da ima oko 400 stranica. Za nju sam davno skupio sve svoje radove što se tiče slika, mozaika, grafika, crteža, vitraža i konkurisao sam u Beogradu kod republičke komisije koja dodjeljuje sredstva za to i oni su mi dali jedan mali prihod koji su uplatili izdavaču. Ne znam iz kojih razloga, ali do danas ta sredstva nisu bila dovoljna tako da i dalje skupljam novac, organizujem izložbe na kojima rasprodajem radove. Bitno je da se sa tom monografijom taj moj rad potvrdi i to mi mnogo znači, tako da će monografija biti objavljena.
Glas: Muzej Kozare u Prijedoru odavno ima Vaš legat?
Miljuš: Oko stotinu radova sam poklonio Muzeju. Na prvoj izložbi sam poklonio cijelu izložbu i ove crteže posvećene Gradini ostaviću Muzeju, ja sam ipak njihov kum, a kum nije dugme.
Glas Srpske