Da naši ljudi ne odlaze u Nemačku samo na „bauštel“, moleraj i slične poslove, dokaz je Draženko Šukalo (46), inženjer elektrotehnike iz Prijedora, koji više od 10 godina radi za BMW u čuvenom „Foršunges inženjering centru“.
U Minhen je otišao 1992, pred rat, iako tamo nije imao ni rodbinu ni prijatelje, a nije ni govorio nemački jezik.
Akustika, pa automobili
– Prvi posao mi je bio u FFS-u, studiju za sinhronizovanje inostranih filmova i serija na nemački, gde sam održavao studijsku tehniku. Pošto sam na fakultetu u Banjaluci imao afinitet prema akustici, rad u tom studiju je bio sreća. Ostao sam tri godine, osamostalio se i s nekoliko kolega Nemaca počeo da radim projekte za druge firme na polju elektroakustike, zvučnika i studijske opreme. U to vreme je nastupila digitalna tehnika, pa smo radili u 700 kilometara udaljenom Hanoveru. Međutim, pošto se rat smirio, hteo sam više da obilazim zavičaj, pa sam se vratio u Minhen i tada je nastala veza sa automobilskom industrijom, gde radim od 2000. godine – priseća se Šukalo.
Od tada je zaposlen u prestižnom „Foršunges inženjering centru“ u Minhenu, koji je razvojni deo BMW-a, gde se usavršavaju postojeći modeli i projektuju automobili budućnosti.
– Tamo radi dve-tri hiljade kreativnih osoba, a među njima dosta izvrsnih majstora s naših prostora. Akcenat je na mašinskim inženjerima. Oni usavršavaju motore, ali ima dosta elektronike, što je moj i posao koooperanata BMW-a – priča Draženko.
On je u Nemačkoj zaštitio i prijavio sedam patenata, među kojima su dvofazni pogon membrana zvučnika i kablovi za prenos električnog signala na području audiofrekvencije.
– Dvofaznim pogonom zvučnika uspeo sam da, zadržavajući performanse, nekoliko puta smanjim zapreminu zvučnih kutija. Godine 2004. osnovao sam inženjerski biro „DSlab“, gde se primenjuju moje zamisli iz akustike. Takođe, član sam AES-a, svetskog društva audio-inženjera i akustičara, i do sada sam održao dva predavanja na konferencijama u Minhenu i San Francisku – ističe naš sagovornik.
Ljubav prema tehnici
Mnogi Prijedorčani još pamte njegovo odeljenje iz Elektrotehničke škole, koje je iznedrilo nekoliko genijalaca.
– Uz ostale, tu je bio Mladenko Vukić, koji radi za čuveni „Intel“ u Sijetlu. Imali smo sjajnog razrednog starešinu Vladimira Rudničkog, koji je okupljao đake zainteresovane za nauku. Pre toga sam kao đak osmog razreda pobedio na BiH takmičenju u narodnoj tehnici, a kasnije postao šampion Jugoslavije i osvojio Zlatni točak tehnike – navodi Šukalo.
Nerado govori o ratu, jer tada punih pet godina nije video roditelje, niti se čuo s njima.
– Jedina veza je bila moja sestra, koja je studirala u Beogradu, i preko nje sam pomagao mojima i učestvovao u humanitarnim akcijama za naš narod. Kada sam odlazio, nisam verovao da će se desiti najgore, mada su neki pokazatelji govorili da će biti promena. Imao sam stipendiju „Jelšingrada“, pa kada bih je dobio, mogao sam samo platiti povratnu autobusku kartu do Prijedora… Rat uvek nagoveštavaju fenomeni poput velike nezaposlenosti, inflacije i ekstremnih izjava. Kada gledam na taj period, u mom slučaju je sve ispalo dobro, jer oduvek radim ono što volim – objašnjava Šukalo.
Kaže da je i danas spreman da se vrati u zavičaj, ali se pita gde bi radio.
– Pre Nemačke bio sam profesor Elektrotehničke škole u Prijedoru, ali me to nije privlačilo. Ako bih s nekim mogao raditi ono što znam i ako bi postojala strategija razvoja, vrlo rado bih u to ušao. Nama fali optimizma, rada i reda jer, slušajući one koji su se vratili, shvatio sam da nemamo strategiju ni za ovdašnje ljude. Mislim da građanima treba dati više javnog prostora, jer su političari pričali 16 godina od rata. Bez tenzija, teških reči i jakih emocija trebalo bi rezimirati šta se uradilo i početi rešavanje problema – kaže Šukalo.
Na pitanje da li vozi BMW, u šali odgovara: – Nije dovoljno dobar za mene. Vozim „reno klio“.
Socijalizam nas mnogo koštao
Šukalo mnogo lošeg pripisuje socijalizmu, kojeg se naše društvo nikada nije odreklo.
– Iako je bilo odličnih stvari, glavni reper za posao i napredovanje ne sme biti članstvo u partiji, već stručnost, znanje i sposobnost. Zato smo i pre rata bili kvaziindustrijska zemlja, a u toj zabludi smo raselili i upropastili selo i poljoprivredu, pa više ne proizvodimo ni za svoje potrebe. Poljoprivreda nam je jedina izgledna šansa. Zato je izreka: „Požnjećeš koliko poseješ„, poštena i može se primeniti na sve segmente društva. Strategija razvoja malih i srednjih preduzeća je odlična, ali uspeva samo ako država iza toga stane, a ne da stvari prepušta slučaju – kaže Šukalo.
Press RS