Pored regionalnog puta Prijedor–Ljubija, u selu Ljeskare, smeštena je jedna od najstarijih i poslednjih vodenica u ovim krajevima. Vodenica, stara skoro osam decenija, već je tri generacije u vlasništvu porodice Radočaj, a i dan danas u njoj se melje žito na starinski način. Brigu o ovoj drvenoj vodenici, koja je izgrađena na Ljubijskoj rečici, nedaleko od kopa nekadašnjeg rudnika Ljubija, poslednjih decenija vode braća od strica Lazar i Mitar Radočaj, koji žive preko puta, jedan pored dugog. „Nekada su na području od Ljubije do Brezičana bile 23 vodenice, a danas je u životu samo jedna, ova naša. Neće niko više to da gradi, niti da čuva. Prva vodenica na ovom mestu izgrađena je davne 1936. godine. Sačuvana je tradicija naše porodice, jer su sve nestale, ali se naša nikada nije ugasila“, s ponosom priča Lazar Radočaj.
Ovog leta zbog velike suše braća Radočaj strahovala su da će presušiti Ljubijska rečica, od koje zavisi rad njihove vodenice. Međutim, nije presušila, mada nije uvek bilo tako. „Sećam se da je pre 60 godina rečica presušila, nije bilo ni kapi u koritu. Točak se prestao okretati, ali se odjednom voda ponovo pojavila sa prvom kišom. I ovog leta smo mislili da će presušiti. Kupili smo vodu pomoću brane, pa smo je onda puštali da krene, kako bi mogli mleti“, kaže Mitar Radočaj. Kažu da kupaca uvek ima. Naiđu ljudi, jer je vodenica na zgodnom mestu pored puta, samelju žito i idu dalje. Od nedavno sve više, kažu braća Radočaj, svraćaju ljudi da bi mleli žito za heljdino brašno. Kada se pomene kvalitet brašna, i Lazar i Mitar govore uglas – „nikada se neće moći porediti kvalitet našeg brašna sa onim koje nastaje u električnim mlinovima“.
„Bitna je sporost kod mlevenja žita, zato je ovo brašno duplo kvalitetnije“, kaže Lazar. U hladovini pored mlina već generacijama se okupljaju meštani Ljeskara. Tu se popije, popriča, druži, ali i ljubuje. „Bilo je i nekih lepih trenutakau našoj vodenici. Bio je u samom mlinu i ljubavni kutak u samome mlinu“, s osmehom kaže Mitar Radočaj.
G.V. – Večernje novosti
